О СКРИВЕНОЈ ДОБРОТИ У СРЦУ

„12“

Дванаест потпуно различитих људи, одличан пресек једног, овај пут руског, друштва, сели су за сто да заврше посао. Опростите, они не би ни да седну за сто колико им се жури да обаве то што имају, и да журно наставе својим путем. Посао око којег су се окупили је у њиховим очима лак за извођење. Они не желе да се њиме баве. Не занима их, али их оптерећуje. Неважан им је. У питању је један човек.

И сели су да гласају. Демократски да одраде своју дужност поротника, дужност због које касне на њиву, тржницу, реалити шоу… И није им се дало. Једно срце је одбило да жури тог дана. Једно срце се сетило да се ради о другом срцу. О другом човеку. Човеку који сада пати, и кога ће њихова заједничка, али и његова лична, хладноћа да осуди да вечно пати. И његово срце се замислило. Удубило. У човека и његов проблем.

И тако је избегао замку која се поставља пред све људе свих, а нарочито ових, времена. Замка незаинтересованости, замка површног односа човека са човеком. Смртоносна замка хладноће срца. Он није хтео да гласа. Он је хтео да прича о човеку. О његовом (не)делу, ма како грозно оно на први поглед изгледало. Једно срце човечје је огрејало сунце. Срце се зажелело Истине и Правде. Нећу да журим. Да видимо…полако!

О како га нису волели. О, како су га само гледала зажарена огледала осталих срдаца за округлим столом. Зар је могуће да још има оваквих створова на земљи. Зар он не зна у каквој сам ја ситуацији. Ја, бре, журим. Чека ме девојка, идем на пут који ће ми донети славу и новац, правим ТВ емисију. Да ли си ти нормалан? Не може то тако! Не можеш ти сам да малтретираш све нас! Баш ме брига за тог…тог…убицу. Јоооооооој, Бооооооже!!!

Ово је размишљање једне групе срца за столом, групе преовлађујуће. Они инсистирају да се све брзо заврши. Али једно топло срце је, изневши је на видело дана, пренело своју топлину и на још нека срца. Срца успавана, али још увек не хладна. И та срца су почела да размишљају о чињеницама суђења о којима до тада нису уопште размишљала. И одједном топло срце више није било само за столом. Умножило се.

То је сада довело до жустре полемике у друштву за столом. Чињенице су почеле да се појављују, али што је много важније од тога, о чињеницама је друштво почело да размишља. Али овај пут не хладно, са далеке дистанце и не удубљујући се у њих, већ сада понети жаром мањине топлих срца, почињу да се уносе у проблем. Почињу да се интересују.

А чињенице нису лепе. Најбоље би било да их нису стварно ни видели. Али сад немају куд, јер се пред њих поставило једно од основних питања. Питање Истине. И откривена Истина почиње да покреће друштво за столом на преиспитивање сваког понаособ – да ли сам за Истину или против ње?

Истина боли, давно је речено. И човек бежећи од патње и бола, често окреће леђа Истини. Прави се да је не види. Извирује преко рамена, са жељом за њом у очима, али кад га она погледа, он хитро одвраћа лице своје од ње, и прави се да је не види. Да ли је још увек ту? Кад ће већ да оде, и остави ме на миру? Миру лажи, али без бола.

Али нека срца тада преламају у себи, и храбро се окрећу Истини. Погледају је у очи стиснутих зуба, да би истрпели бол суочавања. Али не одвраћају очи, и истрпевши први налет бола који чисти од дубоко укорењеног лицемерја и лажи, стају на страну Истине. Повређени, али поносани на своју храбру и, дубоко у себи знају, исправну одлуку. И топлина се шири, отопљавајући глечере хладноће друштва. То није више мањина.

Ови тектонски поремећаји хладног срца друштва не остављају равнодушним никога. Неки са радошћу одбацују окове страха који су их држали везани за доскорашњу «већину» хладних срца, и бацају се у загрљај ономе што им је дубоко на срцу. Правди и Истини. Остају предрасуде и страх да се одступи од свог става. Али оне више немају за шта да се ухвате, и стога, уз велику тугу, срце одбацује своје заблуде и стаје тамо где осећа да му је домовина. Поред огњишта.

Хепи енд, Конфете. Сви су срећни јер су изабрали праву страну – страну добра. Определили су се како треба. Демократски. Завршили су посао много боље него што су мислили, избегли су да осуде невиног. Окренули су лице своје Истини. Али то није крај, рече председавајући друштва за столом. Ми имамо одговорност за своју одлуку. Ми треба да радимо даље.

Неверица. Мук. Па зар ово није довољно? Па спасили смо један живот. Ево и ми смо се окренули у другом правцу. Шта још треба? Да живимо по речима својим. То је остало да се уради. «Потребно је делати у правцу Истине и Правде за коју смо се определили», као да говори Председавајући. Али ја имам обавезе, рече свако срце за столом. Ја немам времена. Али подржавам. Све подржавам.

И погледа их Председавајући знајући да немају снаге за даље, и да је за њих и ово био дуг и тежак Пут. Погледа их сетно и без осуђивања, задовољан због њиховог самог опредељења за Истину и Правду. Јер од овог времена се и не може очекивати много више од исповедања. Он ће завршити посао до краја – Он ће решити ствар.

Он може и зна како.

П.С.
Филм «12» је најбољи филм који сам видео у последњих много година, и један од најбољих које сам икада видео. Немојте пропустити да га погледате на:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Social Share Buttons and Icons powered by Ultimatelysocial